О књизи: 2010. / У августу 1941. Хитлер је заједно са Мусолинијем одлетео на Источни фронт да лично прихвати параду победе Вермахта и њених италијанских савезника – тако високо је Фирер оценио њихов успех у Украјини, у Уманској области, ова трагедија је заправо предата забораву. Његови главни кривци - Жуков, Будјони, Василевски, Баграмјан - ћутали су о овом поразу. Овај масакр је постао пролог кијевске катастрофе. Пораз Црвене армије код Умана (јул-август 1941) и погибија три наше армије (више од 30 дивизија) у уманском „котлу“ немају оправдања – за разлику од катастрофе Западног фронта, овај пораз не може може се објаснити или изненађењем непријатељског напада или супериорношћу непријатеља у снагама. После рата сву кривицу за уманску трагедију покушали су да пребаце на команданта 12. армије генерала Понеделина, који је осуђен и стрељан (1950. године, пет година по повратку из заточеништва!) под оптужбом за узбуну, кукавичлук и кршење заклетве Нова књига презентера војног историчара по први пут анализира уманску катастрофу на савременом нивоу, уз коришћење архивских извора – и совјетских и немачких – без заташкавања ни страшних детаља трагедије, ни имена. његових главних криваца. Ово је дуг сећању на све војнике и команданте Црвене армије који су погинули храбром смрћу у уманском „котлу“, али су непријатеља задржали неколико недеља. Ове недеље су Немци касније пропустили близу Москве.